О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

02.04.2016.

Духless: Књига после које више никадa нећете бити бездушни

Нисте до сада прочитали књигу Духless руског аутора Сергеја Минајева?! Онда правац библиотека или књижара! Oва дело ће вас у потпуности очарати ако сте велики критичар данашњег времена.

(Фото: Тара у свету чуда)
Иако је роман посвећен генерацијама рођеним седамдесетих година двадесетог века у Русији, радња овог романа је невероватно слична животу у садашњној Србији, али и на читавом Блакану.

"Ступамо у нoву ЕРУ за Русију. Корачамо, онако млади, лепи, пуни наде и могућности. Нови владари ове земље. Стари идоли претходних генерација ваљају се по земљи и распадају се под нашим ногама, а ми нове нисмо успели да смислимо. Пљујемо старе идеале, исмевамо моралне норме и животне ставове наших родитеља, секиром комадамо иконе, преформанс нам замењује религију, а порок морал."

Главни лик је Макс који је комерцијални директор у московском представништву француске компаније. Он оштро критикује руско друштво које је заборавило на културу и традицију, али и моралне вредности. Бездуховност је захватила читаву нацију.

"Размислите мало зашто сви моји подређени људи, ови, све у свему не тако глупи млади људи, теже да изгледају глупље него што јесу, иако су стекли добро руско образовање? Образовање у његовом класичном смислу. Не уско профилисано, него широко. Можда не увек дубоко по суштини, али оно које дипломцу отвара широке хоризонте за улагање напора. Образовање које систематично размишљање ставља изнад систематичне потрошње. Коме је од њих стало до тога?
Уместо да искористе основу коју имају, сви почињу да личе на тупе и ограничене Американце. Исти глупи начини изражавања речима - рекламним слоговима. Зашто паметни људи брижљиво, из дана у дан, праве од себе идиоте?" 

Приказује нам живот у савременој Москви који је пун разврата и неморала, али и живот у Санкт Петербургу којем од читавог сјаја остало само име. Ако замислите да је Москва Београд, а Санкт Петербург Нови Сад, онда ће вас ова књига још више дирнути јер су сличности у понашању веома велике.

"Рекло би се да сам већ хиљаду пута видео читав овај град - Содому. Његове девојке које се продају, које су спремне да се дају за пет минута у тоалету или за петнаест минута код тебе у стану - у зависности од тога које марке је сат на твојој руци."

"Основна тема високодуховних житеља Питера - је усредсређеност на сопствену важност и посебност. Сви разговори с Московљанима на крају се сведу на две тезе: 'Европски Питер vs. московска селендра' и 'Дај стоку до сутра'. Чини се као да изнад овог града лебди проклество 'бивше престонице'."

Максова пријатљства нису искрена. Људи коју га окружују су ту само зато што су исте сорте - исфолирани бездушни идоти.

"Један у руци држи начету боцу шампањца, други пуши цигару, трећи грли две девојке. Све гласно разговарамо преко мобилног телефона, смејемо се гласно и на све могуће начине показујемо усредсређеност искључиво на саме себе. Мада се читав овај комад игра само да би на нас што пре обратили пажњу. По могућности сви одједном."

"Нико се овде не радује другоме, просто је неприхватљиво показивати емоције. Ако бисте бар на секунду пустили осећањима на вољу, видели бисте искључиво њушке искривљене од зависти и досаде."

Минајев кроз лик Макса критикује и интернет, а пре свега разне форуме.


"Основна маса посетилаца ресурса су -  неспобни скрибомани, песници који мучно римују стихове у стилу 'ноћ - моћ' или 'нервира ме бука - стићи ће те моја рука', службеници који убијају радно време, наркомани, полудели националисти, докони људи попут мене и остали полусвет."

"Заиста, мрежа је пуна људи који пате од недостатка комуникације/пажње. Људи који су спремни да с тобом до три ујутру расправљају о проблемима 'ефекта стаклене баште'или да размењују цитате с псовкама из Сократових дела."

Описи такозваних клабера и девојака старлета, које аутор назива мумијама, је нешто што ће вам и те како привући пажњу јер свако од нас зна бар једну особу наведене врсте.

"Углавном, такозвани џибери, или, што је истина, људи који највише пуне касу локала. Људи који сами нису клабери, али јако желе да буду, да би препричавали својим још џиберскијим познаницима све те невероватне приче из волшебног ноћног живота Москве."

"Мумије су највероватније већ заборавиле да читају. Како другачије објаснити чињеницу да се многи модерни часописи састоје од самих фотографија с презентацијама, отварања и затварања летњих веранди и осталих празника? Неки просто престављају непрекидни фото-сешн о бесконачном партију. Мумије седе и разгледају сличице. Када на њима угледају себе или своје познанике, силно се узбуде, упиру прстом у фотографију и испуштају звуке 'Вау! Супер! Екстра!' и сродне."

Интересанто је то, да главни лик, иако је оштар и правден критичар свог времена, када упозна добру девојку у коју се заљубљује, неће знати како да се понаша, јер је и њега ухватио вртлог новог времена - БЕЗДУХОВНОСТИ.

"Желим да јој кажем да ми још никад није било овако добро и да сам спреман да сатимма шетам око Патријаршијских или неких других језера, да хоћу да је зовем свако јутро, или још боље, да се будим с њом. Грло ми је суво и уместо да искажем све своје мисли, само јој кажем: 
- Данас је просто предиван дан..."

"Уместо да потрчим за њом, да је ухватим за руке, да јој љубим прсте, плачем јој на рамену, углавном - да спасавам ову одвратну ситуацију, седим и натегнуто се осмехујем. Себи делујем тако шмекерски у том тренутку, само ми није јасно зашто. Човек који је пропустио шансу да буде за уши извучен из овог ђубрета, седи до гуше у говнима, испушта мехуриће и покушава да узме ваздух. Јесте ли видели?"

Можда је неко од вас гледао овај филм (пошто је прошлог лета други део филма Духless био приказан и у нашим биоскопима, јер је један од главних глумаца Милош Биковић), али морам да вам напоменем, да радња није у потпуности иста као у књизи. Први део филма сам одгледала још пре неке две године, и искрена да будем, није ме дирнуо колико ме је дирнуо роман.

На крају, рећи ћу вам само да је ову књигу штампао Πλατω, а то је битно, зато што по речима моје другарице библиотекарке, ова издавачка кућа је једна од ретких која пази шта објављује. 

Нема коментара:

Постави коментар