Да ли се некада запитате, како би свет данас изгледао да империје које су имале своје колоније нису тамношње становништво културно асимиловали, већ да су их пустили да буду оно што су. Нажалост покоравање древних народа није престало, па тако смо и ми данас несвесни сведоци тог злочина. Књига Светлост на крају света, у издању издавачких кућа Киша и Прометеј, ће вас упознати са нама необичним обичајима, али и начином живота народа које нестају.
Слободно можемо рећи да нам овај путопис антрополога Вејда Дејвиса открива неки нови свет за који нисмо ни знали. Наравно да сви ми знамо за Индијанце и велики број њихових племена широм америчког континента или за проблем између Тибета и Кине, али ретко ко од нас зна како изгледа живот у једном таквом племену и каква је њихова филозофија живота.
Аутор нас одмах на почетку инофрмише да 5% људи на планети још увек гаји свој индетитет кроз домородачку културу којој припада. Индетите чувају преносећи историјске и митске приче са колено на колено, али и негујући свој језик у заједници. Најстрашније од свега је, по Дејвису, да је на свету некада постојало око десет хиљада језика, а да данас постоји око шест хиљада и да је трагични податак да се од тога броја половина не преноси деци. Тако да можемо сматрати да је још три хиљаде језика изумрло.
"Да ли може постојати ишта усамљеније од особе умотане у тишину, јер је последња особа која говори матерњи језик, без средства за комуникацију и без могућности да детету говори о чудима које зна, о мудростима и знању које се преноси генерацијама кроз гласове и речи предака?"
Дејвис је путем својих многобројних путовања, кроз разне културе, чуо многе приче и записао их, али опет недовољан број од целокупне количине које су се са колено на колено преносиле у домородачкој култури.
"Легенде Абориџина говоре да је некада било могуће ходати до острва Коралског мора и копном доћи до Тасманије, што су информације које потврђују оно што данас знамо о променама нивоа мора током леденог доба."
Оно што ће на сваког оставити велики утисак док чита ову књигу јесте колико је битно заједништво да би се било шта створило. Спомињући разне народе и културе, који су насељени на различитим континентима, аутор стално истиче слогу у сваком племену и народу које помиње. Интересантан је пример код једног племена, да када се унутар њега такмиче мање групе, ту није битна победа већ једнакост.
"У следећој трци, неколико недеља касније, друга страна је убедљиво победила и сви су се снуждили. Потпуно збуњен, Мајбури-Луис је учествовао у још једној, трећој трци. Тог пута, на велико разочарење његовог такмичарског духа, обе стране су истовремено пришле линији циља и прешле је у истом тренутку. На његово огромно запрепашћење, оба тима и цела заједница су то бурно прославили."
Аутор се често упушта у дијалог са вођама народа које посећује, па нам је тако открио њихов начин размишљања. Начин на који ми никад не би помислили док радимо исто што домородачки народи раде.
"Лет сокола је за њега рукопис који исписује рука природе, текст исписан по ветру. Као што ми можемо чути гласове док читамо роман, тако је Алекс могао у својој глави да чује гласове животиња, бића које је и ловио и обожавао."
И док ми данас биљке од којих се праве опијати користимо углавном не би ли уништили своје здравље, народ Инка је коку доживљавао као свету биљку.
"Молилац није могао да приступи ни једном светом месту у земљи, ако није имао грудву коке у устима. Ниједно поље није могло бити посађено, ни једно дете рођено, ни један старац пуштен у свет мртвих, ако прелаз није био посредован нуђењем листова коке Пачамами, богињи земље. И дан данас у неким деловима Анда, удаљеност се не мери миљама, нити километрима, већ жвакањем коке. Када се људи из народа Руна сретну, они се не рукују, већ размене листове."
Дејвис нам је набројао и више примера шта шума и дрвеће представљају једном домородачком народу. Шума није само њихово станиште, она је њихов живот и душа у буквалном смислу. Шума је део њих, као што је нокат део прста. Исписаћу вам само један од многих ауторових примера:
"Ниједно дрво не може бити оборено без одобрења предака, древних дрводеља, који примају понуде у саго-скробу и дувану. Дух дрвета наставља да живи у каунима, а они се праве од утеловљења Дауарани, Мајке шуме, чија је материца и порођајни канал и мртвачки сандук. Главног градитеља, који мора да се уздржи од секса са својом женом док се кану посвећује, сваки дан посећује дух дрвета; и док кану поприма облик стиднице богиње, сам чин резбарења постаје мистични чин љубави, однос са божанским."
Биће вам интересанто и необично гледати на демоне кроз очи једног народа који нестају. Њихова религијска схватања се не подударају са нашим.
"Господар шуме је јагуар, а духови демона су се још давно претворили у животиње, које једу без размишљања и паре се без контроле. Бели људи су као жвитоње, размножавају се тако разуздано да њихов број све више расте и прелива се и у земље које су од почетка времена резервисане за Барасане и друге људе пореклом са Анаконде."
Аутор се дотиче и приче о зомбијима на Хаитију. Читајући књигу, свако од вас ће открити у чему лежи тајна холивудске продукције бар када је реч о зомбијима. Како је настала та прича, али изненадићете се кад сагледате колико је она стварна и опипљива захваљујући ауторовом истраживању.
"Зомбији могу бити само они који умру неприродном смрћу. Отров је делотворно средство за усмрћивање, али је извођење магичног обреда оно што уствари ствара зомбије."
Један од најтежих делова, бар мени, је био када се древни народи морају опростити од своје шуме због њихове сече и коришћења у разним индустријама. Ако сте иоле човек, не може, а да вас не заболи њихов сусрет са суровошћу света који се развијао у њиховој непосредној близини или огромној даљини. Занимљиво је да ниједан народ са којим се сусреће Дејвис током свог путовања није боловало од смртоносних болести, али чим је почело мешање домородачких народа са "белим" човеком појавиле су се разне болести.
"Међутим, када је започет редован контакт, смртоносне болести су харале селима. Многи Хуаорани су подлегли дечијој парализи и грипи, несрећи коју су мисионари оценили као божију казну."
У последњем делу књиге аутор не штеди са информацијама о злоделима разних нација које су почињене над древним културама. Од Тибета до Америке, Дејвис је описао све муке домородачких народа.
Ово дело великог антрополога ће вам отворити очи и натераће вас да поред заштите животне средине почнете и да бринете шта ће се десити са овим светом ако нестану народи који не знају за стрес, супарништво и материјалне разлике. Ако дозволимо да се наш глас не чује и да не маримо за злочине који су извршени над њима, онда не треба да се бунимо за сва злодела која се дешавају свакодневно око нас - јер смо оне од којих треба да учимо суштину живота, заборавили кад смо им највише требали.
 |
| Фото: Тара у свету чуда |
Слободно можемо рећи да нам овај путопис антрополога Вејда Дејвиса открива неки нови свет за који нисмо ни знали. Наравно да сви ми знамо за Индијанце и велики број њихових племена широм америчког континента или за проблем између Тибета и Кине, али ретко ко од нас зна како изгледа живот у једном таквом племену и каква је њихова филозофија живота.
Аутор нас одмах на почетку инофрмише да 5% људи на планети још увек гаји свој индетитет кроз домородачку културу којој припада. Индетите чувају преносећи историјске и митске приче са колено на колено, али и негујући свој језик у заједници. Најстрашније од свега је, по Дејвису, да је на свету некада постојало око десет хиљада језика, а да данас постоји око шест хиљада и да је трагични податак да се од тога броја половина не преноси деци. Тако да можемо сматрати да је још три хиљаде језика изумрло.
"Да ли може постојати ишта усамљеније од особе умотане у тишину, јер је последња особа која говори матерњи језик, без средства за комуникацију и без могућности да детету говори о чудима које зна, о мудростима и знању које се преноси генерацијама кроз гласове и речи предака?"
Дејвис је путем својих многобројних путовања, кроз разне културе, чуо многе приче и записао их, али опет недовољан број од целокупне количине које су се са колено на колено преносиле у домородачкој култури.
"Легенде Абориџина говоре да је некада било могуће ходати до острва Коралског мора и копном доћи до Тасманије, што су информације које потврђују оно што данас знамо о променама нивоа мора током леденог доба."
Оно што ће на сваког оставити велики утисак док чита ову књигу јесте колико је битно заједништво да би се било шта створило. Спомињући разне народе и културе, који су насељени на различитим континентима, аутор стално истиче слогу у сваком племену и народу које помиње. Интересантан је пример код једног племена, да када се унутар њега такмиче мање групе, ту није битна победа већ једнакост.
"У следећој трци, неколико недеља касније, друга страна је убедљиво победила и сви су се снуждили. Потпуно збуњен, Мајбури-Луис је учествовао у још једној, трећој трци. Тог пута, на велико разочарење његовог такмичарског духа, обе стране су истовремено пришле линији циља и прешле је у истом тренутку. На његово огромно запрепашћење, оба тима и цела заједница су то бурно прославили."
Аутор се често упушта у дијалог са вођама народа које посећује, па нам је тако открио њихов начин размишљања. Начин на који ми никад не би помислили док радимо исто што домородачки народи раде.
"Лет сокола је за њега рукопис који исписује рука природе, текст исписан по ветру. Као што ми можемо чути гласове док читамо роман, тако је Алекс могао у својој глави да чује гласове животиња, бића које је и ловио и обожавао."
И док ми данас биљке од којих се праве опијати користимо углавном не би ли уништили своје здравље, народ Инка је коку доживљавао као свету биљку.
"Молилац није могао да приступи ни једном светом месту у земљи, ако није имао грудву коке у устима. Ниједно поље није могло бити посађено, ни једно дете рођено, ни један старац пуштен у свет мртвих, ако прелаз није био посредован нуђењем листова коке Пачамами, богињи земље. И дан данас у неким деловима Анда, удаљеност се не мери миљама, нити километрима, већ жвакањем коке. Када се људи из народа Руна сретну, они се не рукују, већ размене листове."
Дејвис нам је набројао и више примера шта шума и дрвеће представљају једном домородачком народу. Шума није само њихово станиште, она је њихов живот и душа у буквалном смислу. Шума је део њих, као што је нокат део прста. Исписаћу вам само један од многих ауторових примера:
"Ниједно дрво не може бити оборено без одобрења предака, древних дрводеља, који примају понуде у саго-скробу и дувану. Дух дрвета наставља да живи у каунима, а они се праве од утеловљења Дауарани, Мајке шуме, чија је материца и порођајни канал и мртвачки сандук. Главног градитеља, који мора да се уздржи од секса са својом женом док се кану посвећује, сваки дан посећује дух дрвета; и док кану поприма облик стиднице богиње, сам чин резбарења постаје мистични чин љубави, однос са божанским."
Биће вам интересанто и необично гледати на демоне кроз очи једног народа који нестају. Њихова религијска схватања се не подударају са нашим.
"Господар шуме је јагуар, а духови демона су се још давно претворили у животиње, које једу без размишљања и паре се без контроле. Бели људи су као жвитоње, размножавају се тако разуздано да њихов број све више расте и прелива се и у земље које су од почетка времена резервисане за Барасане и друге људе пореклом са Анаконде."
Аутор се дотиче и приче о зомбијима на Хаитију. Читајући књигу, свако од вас ће открити у чему лежи тајна холивудске продукције бар када је реч о зомбијима. Како је настала та прича, али изненадићете се кад сагледате колико је она стварна и опипљива захваљујући ауторовом истраживању.
"Зомбији могу бити само они који умру неприродном смрћу. Отров је делотворно средство за усмрћивање, али је извођење магичног обреда оно што уствари ствара зомбије."
Један од најтежих делова, бар мени, је био када се древни народи морају опростити од своје шуме због њихове сече и коришћења у разним индустријама. Ако сте иоле човек, не може, а да вас не заболи њихов сусрет са суровошћу света који се развијао у њиховој непосредној близини или огромној даљини. Занимљиво је да ниједан народ са којим се сусреће Дејвис током свог путовања није боловало од смртоносних болести, али чим је почело мешање домородачких народа са "белим" човеком појавиле су се разне болести.
"Међутим, када је започет редован контакт, смртоносне болести су харале селима. Многи Хуаорани су подлегли дечијој парализи и грипи, несрећи коју су мисионари оценили као божију казну."
У последњем делу књиге аутор не штеди са информацијама о злоделима разних нација које су почињене над древним културама. Од Тибета до Америке, Дејвис је описао све муке домородачких народа.
Ово дело великог антрополога ће вам отворити очи и натераће вас да поред заштите животне средине почнете и да бринете шта ће се десити са овим светом ако нестану народи који не знају за стрес, супарништво и материјалне разлике. Ако дозволимо да се наш глас не чује и да не маримо за злочине који су извршени над њима, онда не треба да се бунимо за сва злодела која се дешавају свакодневно око нас - јер смо оне од којих треба да учимо суштину живота, заборавили кад смо им највише требали.
Нема коментара:
Постави коментар