О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

13. 12. 2016.

Црвенокоса краљица која је Римљанима ледила крв у венама

Ово је прича о жени која је после преживљавања личне трагедије израсла у једну од најсуровијих краљица древног доба. Сматра се да је са својим ратницима усмртила око 70.000 Римљана. Била је осветољубљива мајка и немилосрдан борац. Она је келтска краљица Будика.

Будикин споменик у Лондону (Фото: Pixabay/alexandria)


Однос келтских племена према женама


Древни народи са запада нису били нецивилизовани како обично сматрамо. Погледајте само келтска племена која су се ширила по Енглеској, Шкотској, Ирској, Велсу, Француској и деловима Немачке - упрукос томе што су у својим колибама прикупљали лобање непријатеља и држали их као сувенире, били су веома напредни у појединим стварима. Добро су владали математиком и астрономијом. Жене и мушкарци су у потпуности били изједначени.

Наиме, оба пола су могла да владају племеном, поседују имовину, стичу знање, воде посао и иду у рат. Жене су биле толико цењени ратници да су углавном командати у борби биле припаднице лепшег пола. Онда не треба да нас чуди што су у тамошњим племенима богиње биле заштитнице ратника, а не богови.

Можда ће вам следећи пример најбоље објаснити колико је жена била цењена у келтским племенима. Историјски извори кажу да када је доведена група заробљених келтских војника пред римског цара Клаудија (не би ли овај уживао у својој победи, а њиховом поразу) они су  само промарширали поред њега и поклонили се царевој супрузи Агрипини. Наиме, заробљеници су били уверени да је она главни комаданат римске војске.

Однос Римљана према женама


Насупрот Келтима, Римљани су били изванредни у архитектури, науци, уметности уопште, политичкој реторици, филозофији, медицини, али када је реч о женама били су доста испод "дивљачких племена". Жена  је у Риму сматрана мушком својином (оца или супруга). Да ствар буде још гора сматрали су да је веома ризично за жене да знају да читају и пишу. Ово апсурдна забрана је оправдана грчком "чињеницом" (односно веровањем) да се размишљањем апсорбује више крви, па тако ако жена мисли превише апсорбовала би више крви из своје материце и остала би неплодна. Једина сврха жене у Старом Риму је била да роди сина.

Мушкарац је чак могао да прода своју жену или кћер у ропство, ако би уз помоћ тих пара могао да исплати неки дуг или да купи нешто. Жене удовице не би наслеђивале скоро ништа од новца својих мужева.

Дволични Римљани


До I века пре Христа римска сила је била на добром путу да припоји Северно острво (данашњу Велику Британију) свом царству. Привлачило их је богаство гвожђа, бакра, гранита и угља које је поседовало велико острво. Ту наступа дволичност у вођењу политике која нажалост и данас постоји. Наиме, Римљани су били револтирани обичајима жртвовања од стране келтских свештеника, без обзира што су лично они побили више људи ради личне забаве у Колосеуму. Због тога су донели одлуку да морају да цивилизују Келте, окупирају Британију и поробе становништво не би ли им изградило путеве.

Та тортура је трајала неколико десетина година, а онда су упознали Будику.

Ко је била Будика?


Рођена је око 30. године. Била је краљица Ицена (келтско племе које је било настањено на данашњем подручју Норфолка у источној Британији) и жена краља Прасутага. Имали су две кћери чија су имена нажалост непозната данас. Као свака келтска жена и она је била по правима изједначена са својим мужем. 

Прасутага је желео да води помирљиву политику која се односила пре свега на избегавање рата. Зна се да је био старији од своје жене и да му је здравље било лошије. Будика је желела рат, али је поштовала жељу свог супруга. 

Краљ и краљица Ицена су се састали са римским изасланицима и Прастуга се сложио да потпише споразум о миру и покоравању римском краљу Нерону под условом да када умре половина његовог иметка буде дата његовим кћерима, а остатак самом цару Нерону. Иако су изасланици били фрустирани његовом жељом на крају су је ради мира прихватили.

Овде треба објаснити зашто су Римљани били фрустирани његовим захтевом. Наиме, римски обичај је био да се потчињеним народима дозволи независност до смрти њиховог краља (оног који је владао кад су Римљани дошли на туђу територију), а након његове смрти он би своју краљевину оставио римском цару.

Бол који је Будику претворио у непобедиву ратницу


Прича каже да је недуго после потписивања овог споразума Прасутага се разболео и умро (други извори кажу да је убијен од стане Римљана), а римске легије су само неколико сати потом напале племе. Војници су упали у варош и шокирали становништво, а Будика је одмах изашла из своје колибе не би ли им дала до знања да крше споразум који су потписали са њеним покојним мужем. Надобудни Римљани су јој одговорили да они не поштују жене као наследнике и да је самим тим споразум поништен. 

Ту се не завршава римска тортура над несрећним племеном. Они су везали краљицу за дрвени стуб и избичовали је, па су две њене кћери извели пред њу и цела чета војника се смењивала и силовала недужне девојке пред Будикиним очима. 

Ужаснути и бесни Ицени су хтели да помогну својој краљевској породици, али сво оружје (чак и њихове пољопривредне алатке) су отете и остали су скроз ненаоружани. Ако би неко и прискочио у помоћ не би ли се борио сопственим телом да спаси мука владајућу породицу, одмах би био заклан. 

Прошли су сати пре него што су Римљани напустили варошицу Ицена. Несретни становници су одмах притрчали краљици и својим принцезама не би ли им помогли. Несрећне девојке нису престајале да вриште и прошли су дани пре него што су дошле себи.  

Управо овај зверски чин Римљана је био онај окидач у Будикиној глави који ју је направио немилосрдном ратницом.

Први поход


Као шумски пожар, горе наведени догађај се прочуо код свих келтских племена те 60. године нове ере. Сви су били згрожени истим. Будика није пала у депресију после зла које ју је задесило, већ је онако скроз избичована, док се једва кретала, кренула ка другим племенима да им исприча своју тужну причу и потврди гласине које су до њих стигле. Краљица Ицена је урадила то зато што је знала да ће само тако ујединити сва племена у борбу против царевине са истока која је окупирала њену земљу. 

Висока црвенокоса краљица оштрог погледа је решила да се освети за бол нанет пре свега њеним кћеркама и њој, али и читавом племену Ицена. Чим је окупила многобројну војску и направила ново оружје кренула је пут свог првог циља - Камулодунума (данашњег Колчестера). 

Поменути римски град није имао никаве шансе против Будике и њене војске. Постоји прича која каже да је пре напада црвенокосе краљице у граду пала статуа богиње победе Викторије и то предњом страном тако да је лице статуе завршило у прашини. Изгледало је као да и сама богиња бежи од непријатеља.

Нападом уједињених келтских племена град је изгорео до темеља, а сви његови становницу су заклани или су касније жртвовани заштитници Ицена и богињи рата - Андрасти

Римска неверица и још једна Будикина победа


У то време гувернер Британије је био Гај Светоније Паулин. Када је чуо вести о Камулодунуму био је заузет сузбијањем жена ратника у другом пределу Британије. Није веровао да је Будикина војска заиста била претња, па је послао 5000 војника из IX Легије на њу. Веровали или не, ниједан легионар се није вратио. То је било први пут да моћни Рим изгуби целу једну Легију.

Наредни Будикин поход


Треба рећи да црвенокоса краљица није желела само да уништи Римљане на острву за бол који је претрпела, већ је желела да казни и сва она келтска племена која су сарађивала са њима. Управо због тога њена следећа дестинација је био Лондинијум (данашњи Лондон). Данашња престоница Британије се тада сматрала градом Римљана и романизованих Келта. Лондинијум је био кључан за трговину царства у Британији, а парадокс је да није имао добра утврђења за одбрану. 

Светоније је дошао са својом војском у град не би ли помогао у борби против Будике, али када је видео да су утврђења слаба и да су његови легионари ( XIV Легија и неколико јединица XX Легије) одбили да се боре против тако бројнијег непријатеља, решио је да напусти град и препусти га самог себи.

Будика је без потешкоћа сравнила и овај град, а становништво побила. Прича каже да је читаво тло града било црвено од крви и да је тада страдало око 70.000 Римљана и романизованих Келта.

Римски стид и одговор


Можете само замислити како је ова Будикина победа утицала на Римско царство. Римљани су били изван себе. Донекле су могли да поднесу да изгубе од варвара, али нису могли да верују да су поражени од ратника којима командује жена! Сматрали су то највећом срамотом, па су стога наредили Светонију да заустави устанак и тако све оне жене које су у Будики видели да је време за бунт, врати назад на земљу.

Наиме, Светоније је добро предвидео да ће следећа мета црвенокосе краљице вероватно бити Веруламијум ( данашњи Сент Олбанс), па је утврдио војску у околини не би ли је дочекао. Узео је позицију између два стрма брда која су са задње стране "опкољена" шумом. Отворено поље је било је испред њега и његових 10.000 војника.  Рекао је својим војницима да не треба да се плаше 230.000 келтских уједињених ратника под Будиком, пошто њену војску углавном чине жене. Међутим, када је угледао противничку војску Светоније је остао без речи.

Насупрот стационираној војсци легионара била је Будикина армија од 230.000 душа. Записано је да је тада рекла да Британци користе жене као комаданте у рату, али да се она сада неће борити за своје краљевство или за богаство, већ за своју слободу, њено злостављано тело и њене скрхане кћерке. Рекла је својим ратницима да ће данас победити или нестати јер она неће да живи у срамоти и ропству.

Келти су извели директан напад уз подвик: "Смрт пре ропства!". То је била највећа грешка црвенокосе ратнице. У почетку је све показивало на Будикину победу пошто су кренули са својим колима у напад, али римски стрелци су окренули ток битке пошто Келти нису носили оклопе. Напротив, многи келтски ратници су се борили потпуно голи. Били су обојени од главе до пете светим мастилом и надали су се да ће богови претворити мастило у штит, а то се наравно није догодило. Насупрот њима, легионари су били добро опремљени па су са лакоћом могли да се боре са "дивљим" Келтима.

Треба напоменути да су понекад целе келтске породице учествовале у борби. Жене би се бориле раме уз раме са мушкарцима, деца би пузећи долазила до "ахилове пете" непријатеља, младе мајке су биле у последњој линији, а старији и они који нису били спремни за борбу су "навијањем уживо" давали подршку свом народу.

Међутим, Келти су доживели пораз, а Тацит је записао да је тада убијено 80.000 келтских ратника и "навијача" (чак и беба), насупрот само 400 Римљана.

Будикина смрт


Црвенокоса краљица која је до тада ледила Римљанима крв у венама је била ретка од преживелих овог крвавог окршаја. Заједно са својим кћеркама побегла је у шуму. 

Била је свесна да никада поново неће моћи да окупи своју војску. И ако је ухвате мучиће је и убити. Такође је била свесна да ће њене кћерке поново пролазити исту тортуру, а касније вероватно бити продане као сексуалне робиње. Због свега тога је решила да се држи свог поклича пре борбе.

Верује се да је заједно са својом децом у шуми попила отров, а да су њени верни слебденици потом закопали њихова тела баш ту у шуми.

После Будике


Недуго после Будикине смрти било је више побуна поробљених Келта који су решили да прате њене снове о слободи. Престрављени од новог рата и могућег поновног геноцида над римским становништвом, империја је направила драстичне промене своје политике у Британији.

Уместо да их поробе, они су дали народу Енглеске неку врсту држављанства. То им је давало скоро изједначена права са својим, до тада заклетим непријатељом, и могућност да поседују имовину. 

Иронично је да је римска политика ишла ка томе да уништи право келтских жена, а не да прошири своје робовласништво. Увели су концепт мушке супериорности у келтским породицама.

Нема коментара:

Постави коментар