О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

28.12.2016.

Кићење јелке - Традиција стара вековима

Према предању историја кићења јелке, као божићног и новогодишњег симбола, уско је повезана са Исусом Христом. Међутим, ова традиција вуче своје корене пре појаве хришћанства. Код нас је прихваћена релативно скоро. Сазнајте историју кићења јелке у даљем тексту.

Фото: Pixabay/maatcheck

Пре него што кренемо са причом о кићењу јелке треба да знате да је прослава Нове године тесно повезана са рађењем сунца. Сви обичаји који су се из године у годину понављали имали су само један циљ, а то је да помогну сунцу да надвлада таму и хладноћу не би ли се природа поново пробудила.


Претеча данашњих јелки



Још пре појаве хришћанства, народи који су живели у северној хемисфери користили су зимзелено биље не би ли украсили своје куће током зимске краткодневнице (најкраћи дан и најдужа ноћ је 21. или 22. децембра). По предању, у ово доба године се враћа сунчева снага која је у претходним месецима почела да слаби, а зимзелене биљке служе као подсетник да ће опет све живнути од боја после зиме која ће убрзо проћи. Према томе зимзелене гранчице и биље ће помоћи сунцу да поново ојача.

Стари Египћани су у ово доба године своје домове украшавали малим палмама у част бога Ра. Поменуто божанство је имало главу сокола и носило је сунце као круну. Келти су своје храмове украшавали зимзеленим биљем јер је оно означавало вечан живот. Викинзи су сматрали да је зимзелено биље даровао бог светлости и мира - Балдер. Стари Римљани су током зимске краткодневнице одржавали Сатурналије у част бога Сатурна и баш као и Келти своје су домове и храмове украшавали зимзеленим биљем.


Сатурналије



Треба напоменути да су Сатурналије биле најважнија прослава у римском добу. Одржавале су од 17. до 25. децембра и током ових дана нико није могао бити кривично гоњен због повреде или убијања другог људског бића, силовања, крађе или било чега што је супротно од закона.

Без обзира на допуштено кршење правила, Сатурналије су биле време за љубазност. Многи Римљани су током тих дана практиковали право весеље и размену поклона.

Наиме, у раним данима хришћанства рођење Исуса се прослављало последњи дан Сатурналија не би ли се тим чином пагани приближили новој религији. Овде треба напоменути да, по већини научника - археолога и историчара, Исус није рођен тада, већ девет месеци касније. Многи сматрају да је стављање Христовог рођења на задњи дан децембарске прославе био веома паметан политички потез, јер се временом "маратонска журка" трансформисала у кратку прославу Исусовог рођења.

Фото: Pixabay/Daria-Yakovleva


Како је све почело



Док су многе древне културе користиле зимзелено биље у време Божићних празника, историјски записи кажу да је јелка почела да се користи у XVI веку, у Немачкој.

Међутим, Германи нису били једини у чијем веровању је дрво представљало чувара са светим симболима и значењем. Словени (пре свих Руси) су такође веровали у исто, а сматра се да су Германи овај обичај преузели од њих. Постоји и друга прича која каже да су немачки народи кићење јелке преузели од Хиндуса. У Индији се  од давнина кити свећицама тзв. Дрво живота.

У XVI веку постојао је култ да су Адам и Ева свеци и у њихову част се прослављао дан који ми данас називамо Бадње вече. Тако да је тада било уобичајно да се на улицама одиграва театар који би приказивао представу о стварању света. Увек је на позорници било и рајско дрво (направљено од зимзелених гранчица) са јабуком - воћком које симболизује Евин грех. Међутим, свештеници су забрањивали овакве представе због ширења јереси, па су људи зимзелено биље и мање дрвеће уносили у своје куће.

Гранчице и зимзелено биље би се обликовало у пирамиду која се причвршћивала концем. На овим гранама људи би палили и свећице (по једна за сваког члана породице) и качили јабуке.

Постоји веровање да је први на јелки запалио свећице Мартин Лутер. Легенда каже да једне ноћи око Божића, док је ишао кући кроз шуму, био очаран одсјајем звезде кроз гране јела. Желећи да дочара ову лепоту својој породици, Лутер је посекао мању јелку и понео је кући. Поставио је мале свеће на њене гране да симболизују божићно небо које га је тако очарало.

Међутим, горе исписана прича није једино веровање о прихватању јелке као божићног симбола. У XVI веку је и немчаки светац Бонифације покушао да у хришћанство преведе што већи број људи. Шетајући тако једном шумом, наишао је на групу пагана који су били око једног храста, односно дрвета које је представљало дух и јачину паганског божанства. Прича даље каже да су тада пагани заправо вршили обред жртвовања детета за своје богове, а то је разљутило Бонифација који је дрво оборио ударцем песницом. Након тога, на месту где је стајао храст никла је јелка, па је Бонифације прихватио да је јела божије дрво.

Иначе, и пре него што се ова прича раширила по старом континенту јелка се поистовећивала са бадњаком. О томе  ћете сазнати више у наредном посту.

Све у свему, немачки народи су били први који су украшавали јелку са свећицама, ружама, јабукама, орасима и другим разним плодовима. Протестанти су били први који су окитили јелку, чак и ако је истинита прича светог Бонифација.


Јелке као симбол паганизма



Постоје историјски извори који кажу да је, сада давне 1605. године, окићена јелка била у домовима многих породица у Стразбуру. Међутим, свештенство и власт су осуђивали њихову употребу у прослави Христовог рођења.

Лутерански министар Јохан ван Данхауер се жалио да новопечени симбол Божића одвлачи људе од правог зимзеленог дрвета које би требало да се сматра симболом Исуса Христа. Енглески пуританци осуђивали су све народне обичаје везане за Божић - укључујући кићење јелке и прављење бадњака. Утицајни британски политичар из XVII века Оливер Кромвел је јавно говорио против паганских обичаја из новогодишњих песама - кићења јелке, али и било каквог радосног обичаја који би оскрнавио тако свети дан.

Фото: Pixabay/Myriams-Fotos


Јелка у Британији и САД



Краљица Викторија је увела кићење јелке на најпознатијој островској земљи. Године 1846., краљица, њен супруг Алберт (по националности Немац) и њихово двоје деце су изашли у Илустрованим лондонским вестима како стоје испред новогодишње јелке у Виндзор палати.

Немачки имигранти су још у раним 1800-тим годинама донели овај обичај у Енглеску, али он ће тек бити прихваћен после вести да га је краљица практиковала у свом дому. Краљевска породица није користила само свећице за украшавање јелке, већ и бомбоне, медењаке и разно воће.

У XIX веку у САД јелка уопште није била популарна, иако је нови континент био пун Немаца и Холанђана који су практиковали овај обичај. Једноставно, Американци нису обраћали пажњу на то шта ради краљица Викторија. Међутим, волели су да током новогодишњих празника размењују поклоне.

Десетак година  након прихватања кићења јелке у Британији и Американци ће прихватити овај обичај. Наиме, амерички председник Френклин Пирс ће први окитити јелку у Белој кући.


Срби и кићење јелке



У прошлости су Срби на исти дан славили Нову годину и Божић, а да се дочек прави 31. децембра почело је да се практикује тек 1919. године када је прихваћен грегоријански календар. Од тада се Нова година и празнује као државни празник. Међутим, у српским селима током Другог светског рата прослављали су се Бадње Вече, Божић и Мали Божић (или свети Василије) празник који је данас познат као Српска нова година.

Током наведених славља српске породице су обавезно украшавале своје домове. Наиме, постојао је обичај који је налагао да се врата, трпеза и намештај у кући оките зимзеленим гранчицама (најчешће ловором и имелом) и да се на тај начин наговести скори долазак пролећа.

До средине XVIII века кићење јелке се није упражњавало на нашим просторима. После пола века од упознавања са кићењем јелке овом обичају ће отворити врата у својих домова многе српске породице. За то је главни "кривац" Војводина где је немачко становништво поштовало своју традицију, а наше аристократске породице (пре свега оне које су имале уске везе са Бечом и Будимпештом) преузеле од њих, баш као што су учинили и са Деда Мразом.

Први пут је јелка на јавном месту била окићена 1859. године у јаслицама Лајош Велђија, у Суботици. Тада је иначе и први пут организована божићна прослава у обданишту. На прослави су учествовала сва деца без обзира на верску припадност.

За време комунизма јелка ће постати искључиво новогодишња традиција. Немојте мислити да су комунисти одмах прихватили овај обичај који је уско повезан са религијом. У почетку се китила кришом, а сиромашније домаћинство је у свој дом уносило, баш као и некада, само пар грана исте и на њих стављало неколико украса. Међутим, касније је овај обичај ипак прихваћен, пре свега јер има корене из паганских времена.

Експанзија кићење јелке на нашим просторима десиће се осамдесетих година прошлог века, када ће се украси и јелке моћи купити свуда.

Фото: Pixabay/Visor69


Руска прича



Већ смо рекли да је кићење дрвета било уобичајено у давној прошлости за Словене, али да је изглед модерне јелке дошао из Немачке. Баш због тога је 1915. године синод Руске православне цркве позвао на бојкот божићних јелки (јер су тада Руси и Немци били у рату). Потом ће у совјетској Русији кићење јелке бити забрањено до 1935. године (јер су сматране буржујским и религиозним веровањем), а од тада ће опет красити Русију. Међутим, биће повезане искључиво са Новом годином баш као и Деда Мраз.

Невезано за горе поменуте чињенице у руском народу постоји следећа прича:

Када се родио Христос Богомладенац, звезда са неба је водила мудраце са истока показујући им пут све до пећине у којој се налази Богородица са Христом. Они се се поклонили тек рођеном цару славе и принели му дарове. Изнад пећинне у којој је Христос рођен расла су три дрвета - бор, кедар и јела, које је обасјала светлост Христовог рођењам, па су пожелели да и они нешто поклоне.

Кедар је затресао своје гране и пред пећину су пале његове иглице препуне дивног мириса. Бор је спустио најлепше шишарке, а сирота јела је горко плакала јер она није имала мирисног уља у иглицама, а ни шишарки. 

Јелкине сузе је видела звезда, па се сажалила и због њене велике жеље да дарује Богомладенца није дозволила да остане тужна у тој ноћи. Послала је једну звездицу да се спусти на врх јелке. Тада је јелка засијала звезданом светлошћу и дубоко се клањајући спустила звездицу пред пећину где је у јаслама на сламици лежао Богомладенац Христос. 

Зато се и данас на врх јелке ставља звездица, као знак љубави према Христу.


Модернизација јелке



Прича каже да један сиромашан немачки дувач стакла није имао пара за јестиве украсе, па је направио стаклене како би и његова деца уживала у чарима окићене јелке. Неке од њих је и обојио, па вам је сада јасно одакле украси вуку корене.

Данас палимо прскалице уместо новогодишње ватре, која је имала за циљ да помогне сунцу да савлада мрак.

Немци су такође први наравили и пластичну јелку још 1880. године. То су урадили како би сачували праве јелке од небулозног сечења ради двадесетодневног укршавања у кући.

Две године од прве вештачке јелке засијале су и прве електричне лампице за јелку. Направио их је Едвард Џонсон који је био помоћник Томаса Едисона.


Занимљиво је да су овај обичај, који је баш као и Деда Мраз уско повезан са хришћанством, прихватили и народи других религија пре свега због саме лепоте истог. Тако данас јелка краси многе домове пред Нову годину и у Јапану, Кини и многим другим земљама.

Можда јесмо преузели овај обичај од Немаца, али је истина да је много раније у мало другачијем облику био саставни део наших предака, па баш због тога треба да окитимо јелку - али и да имамо бадњак.


Нема коментара:

Постави коментар