О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

04.01.2017.

Како и зашто смо почели да палимо бадњак?

Дели нас још три дана од најсрећнијег хришћанског празника. Ускоро ћемо палити бадњак који се сматра симболом Исуса Хирста, па је зато овај пост посвећен баш њему. Сазнајте корене овог обичаја и где се још практикује.


Знамо да у виду бадњака пуштамо Исуса у свој дом и свим члановима домаћинства доносимо здравље, у изобиљу плодове земаљске и духовну радост, осигурану невином Христовом крвљу проливеном на Голготи. (Здравље представља дренов прутић, плодове земаљске жито, духовну радост мед, а Исусову крв вино.)

Стари Словени и паљење бадњака



Сматра се да су Срби обичај паљења бадњака наследили из своје предхришћанске вере. Наиме, стари Словени су веровали да је постојало дрвеће које је било станиште неког духа или божанства, а поједино је и само по себи могло бити божанство.

Наши преци су сматрали бадњак као утеловљење духа растиња. Приносили су жртве и упућивали молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Ватра која настаје његовим паљењем је симболизовала светлост сунца и овим чином би се обезбеђивала сунчева снага у наредној години.

Интересантно је да се бадњак сматрао и божанством које умире спаљивањем, па потом ускрсава. Иначе, храст је у старословенској митологији било најцењеније дрво и повезано је са врховним богом Перуном.


Прича о рођењу Христовом и бадњаку



Српска православна црква овај обичај везује за Спаситељево рођење, а не за паганску традицију. Погледајте где се у тој причи налази бадњак.

По предању, Исус Христ се родио у пећини у близини града Витлејема. Његова мајка, Богородица Марија, и њен супруг Јосиф су се затекли у поменутом граду јер се вршио попис становништва, а обоје су били из истог. Иначе, живели су у Назарету.

Тачно у поноћ Марија је родила сина, а пећина у којој је породиља била је обасјала је несвакидашња светлост. Пастири, који су били у околини, су први чули вест да се спаситељ родио. Њима је срећну вест, док су чували стада уз запаљену ватру, пренео анђео који се појавио на небу. Рекао им је: "Не бојте се, јер вам јављам велику радост која ће бити свом народу. Данас се у Давидовом граду родио Спас - који је Христос Господ. И ето вам знака: Наћићете дете повијено где лежи у јаслима."

Пастири пожурише да виде и да се поклоне Спаситељу. Тада су угледали на небу велику и сјајну звезду чија је светлост обасјавала тамну ноћ. Није само то било чудно у вези ње, већ се и кретала. 

Када су пастири нашли Спаситеља, насекли су дрва у оближњој шуми и унели их у пећину не би ли запалили ватру да угреју Исуса и Богородицу Марију. Управо због овог чина се ложи бадњак у српским домовима и тако одржава сећање на ноћ када се родио Исус Христ. 

Прича о Исусовом рођењу даље каже да је необична звезда навела три мудраца са истока на помисао да се можда родио неки велики цар, па су похитали пут необичне звезде не би ли му се поклонили и даровали га.

Тада је у граду Христовог рођења владао окрутни јудејски краљ Ирод (а римски цар је био охоли Октавијан Август), који је замолио мудраце док су пролазили кроз Витлејем да га обавесте када нађу Исуса. Међутим, мудраци су  на то заборавили, па се Ирод уплашио да се можда није родио јудејски цар.

Због тог страха наредио је да се сва мушка деца, до две годинне, у граду и околини побију. Претпоставља се да је због владарове наредбе тада страдало око четрнаест хиљада деце. Међутим, Исус је био спашен, јер се Јосиф по анђеловом наређењу склонио са Маријом и дететом у Мисир.


Још једна хришћанска теорија због чега палимо бадњак

 

Бадњак може да симболизује и крст на коме је Спаситељ разапет. У једној молитви приликом благосиљања бадњака помиње се претходно наведени симбол. Наиме, када су пастири по упуту анђела дошли да се поклоне тек рођеном Исусу Христу, наложили су дрва да би га огрејали и тим чином су најавили спасење за људски род који је омогућен Христовим распећем. Топлота ватре која настаје при паљењу бадњака је уствари симбол спасења људског рода.



Не палимо само ми ватру на Бадњи дан



Иако, углавном мислимо да је паљење ватре током Бадњег дана јединствени српски обичај, то није тачно.

Наиме, Британци имају веома сличан божићни обичај од давнина - Јул лог ( у оригиналу: Yule log). Током истог они пале ватру, а сматрају да срећа долази хватањем пламена сваке облице. Овај обичај је вероватно преузет из паганског германског веровања.

У Француској бадње дрво је имало више назива: шаландал (у оригиналу: chalendal), калињау ( у оригиналу: calignaou), трефоар (у оригиналу: trefoire) и трефуе ( у оригиналу: trefouet). У Прованси то дрво је било воћка. Посечено дрво би у дом уносила цела породица певајући молитве ( за благостање дома, плодности жена, домаћих животиња и земље). Пре него што би се дрво убацило у ватру, најмлађи члан породице би га посуо вином.

Бадње дрво није заобишло ни обичаје на апенинском полуострву. Наиме, у Тоскани, Божић носи назив Феста ди Чепо (у оригиналу: Festa di Ceppo) што у буквалном преводу значи "светковина дебла". У месту Вал ди Кјана и његовој околини деца стављају повез преко очију и машицама би лупала по запаљеном деблу.

У неким деловима централне Немачке пре поласка на спавање, током Бадње ноћи, наложила би се ватра тзв. Христовим деблом ( у оригиналу: Christklotz) које би горело читаву ноћ.

Бадњак имају и Хрвати. Код њих су то дуге гране од цера или лиеске које се на Бадње јутро стављају изнад улазних врата или кров. Назив бадњак се користи и за три облице које се уносе на Бадње вече у кућу и њима се ложи ватра у шпорету или камину.

Паљење дрвета током Бадњег дана није страно ни Бугарима. Дрво може бити храст, бриест или крушка. Пре него што би се са деблом наложила ватра, оно би се пробушило и у њега би се сипало уље, тамјан и вино. Потом се дебло зачепи и повије белим ланеним платном. Тек тада је спремно за огњиште.

Ни браћа Грци нису изезатак што се бадњака тиче (бар они у планинским северним деловима земље маслине). Браћа православци на Бадње вече ложе крупну кладу која би у огњишту тињала до Богојављења. Ово се упражњава ради заштите од злих демона - каликанцара ( у оригиналу: καλλλικάντζαροι). Верује се да исти излазе из својих јазбина не би ли нападали људе и наносили им штету у периоду између Божића и Богојављења. Ватра и дим би их спречили да у кућу уђу кроз оџак.

Чак и албански хришћани спаљују бадњак. Код њих се зове бузм. Обичај налаже да, када се дрво донесе у двориште, један члан породице изађе испред и остале би обавештава да бузм улази у кућу и да им доноси све што пожеле. Пре него што дрво заврши у огњишту, на њега би се стављала храна (од свега по мало чега има у кући).


Како је паљење бадњака постало општенародни празник код нас?



По предању паљење бадњака је у почетку било везано за огњиште домаћинства. Огњиште је било место које су настањивале душе предака који су сматрани заштитницима породичне среће и благостања. 

Интересанто је, да се у прошлости ватра која би настала приликом паљења бадњака, није нипошто ником давала. Разлог лежи у томе што су током Бадњег дана и ноћи душе предака веома покретне, па ако би се неком дала ватра са огњишта постојала је могућност да заједно са ватром тај неко понесе и душе предака. Иначе, Бадња вечера је гозба приређена у част душа предака који су такође тада присутни. 

Први пут је паљење бадњака био јавни чин у Краљевини Србији. Почео је у војним касарнама не би  ли војници који су били у њима могли доживети празничну атмосферу далеко од својих домова. 

Током Краљевине Југославије горе наведени обичај се наставља у касарнама, а чак постоје и правила током ове церемоније. У делу Јавна прослава Божића Весне Вучинић Нешковић, изданом 2009. године, стоји следеће:

На Бадњи дан, под командом посебно одабраног официра представници свих војних јединица гарнизона формирали би свечану поворку на коњима праћену музиком. Чланови различитих удружења и други цивили придружили би се поворци док се кретала према најближој шуми. Секли су унапред одређени број бадњака, и то за Краљев дбор, за официрски дом, за најстаријег команданта у гарнизону, за команду мјеста и за сваку засебну трупну команду. Бадњак су доносили у круг касарне, где их је командант гарнизона налагао уз пригодан говор.

Бројне државне институције ће из године у годину прихватити обичај паљења бадњака из војних касарни, а потом ће исто урадити и приватне фирме, организације и клубови. Тако је паљење бадњака посато општенародни празник. 

Весна Вучинић Нешковић пише да је током тридесетих година двадесетог века паљење бадњака постао и дворски обред. Изводили су га представници војске у просторији краљевског двора са огњиштем, уз присуство краљевске породице као домаћина. 

Паљење бадњака је у неким деловима Краљевине Југославије (пре свега у Војводини и Црној Гори) почели да се изводи на градском тргу или раскршћу. Овај чин је вршен уз свештеника, војску и грађане. Међутим, због избијања Другог светског рата и појавом комунизма на нашим просторима, ова традиција ће се прекинути.

Вратиће се тек средином осамдесетих година прошлог века и то прво у породичне домове, а потом и на јавним местима.

Овде треба напоменути да обичај паљења бадњака никада није замро у српским домовима широм САД, који су се тамо настанили пре и после Другог светског рата.



Надам се, да ће сви они који нису палили бадњак или исти обичај узималии здраво за готово, од сада то чинити са више поштовања знајући колико је стара ова традиција и како је упркос свему опстала код нас.





Нема коментара:

Постави коментар