О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

19.09.2017.

Мала жена, велика српска хероина

Њена породица води порекло из Херцеговине. Била је удата за једног од највећих српских хајдука. Историја је упамтила као добру ратницу. Њено име је Чучук Стана.



Ко је била Стана?


Једна од највећих српских хероина икада родила се око 1795. године у месту крај града Неготина - Сиколе. Имала је две сестре, Стојану и Стамену, и доста млађег брата Михајла.

У раној младости Станин отац је терао сестре и њу да се облаче у мушку одећу, пошто тада још није имао наследника. Девојке су се толико навикле на такав стил облачења да када им се и родио брат наставиле су да се облаче као припадници мушког пола.

Надимак Чучук српска хероина је добила због своје грађе. Била је малена и крхка.

Први сусрет с хајдук Вељком


Не зна се тачноо када је Чучук Стана први пут видела Хајдук Вељка или тачније историјски извори нису сагласни о том податку. Неки кажу да је то било 1809., док други веле 1812. године. Чак ни место сусрета није исто, али оно што је исто то су Станине речи упућене једном од највећих хероја Првог српског устанка.

Наиме, по извору из 1809. године Стана је први пут видела Вељка када је имала 15. година у Поречу на Дунаву. Пореч је изоловано острво на Дунаву илити ада близу Ђердапа. Поглавар поречке нахије Миленко Стојковић је на поменутој ади имао свој харем. Ту су често свраћали скоро сви "комаданти" устанка.

Други извор каже да је до првог сусрета између српског хероја и хероине дошло 1812. године у кући неготинског проте. Било како било, оба извора наводе исту конверзацију између једних од најпознатијих српских љубавних парова.

"Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?", упитала је дрско Чучук Стана хајдук Вељка револтирана чињеницом да су његови људи у једној пљачки однели њену девојачку спрему. Иако га је збунила Станина дрскост и храброст, малена српска хероина га је тада и освојила иако је била одевена као мушко. Наиме, ниједна жена пре ње није тако причала с познатим срцоломцем Хајдук Вељком. После тога Вељко ју је даривао разним поклонима, па јој је потом рекао: "Сада сам те ја даровао, сада си моја!"

Интересантно је да је Вељко када је упознао Стану био ожењен Маријом која је живела у Београду. Због тода је морао да да "мито" свештенику и својој првој жени, не би ли шармантну Стану одвео пред олтар. Зна се да је тада дао Марији имање у Јагодини.



Брак хероине и хероја


Хајдук Вељко и Чучук Сана су заиста били складан пар иако је по изворима она имала тада око 15., а он 40. година. Заједно су наредне четири године учествовали у нападима и борбама против Турака. Свој Неготин су бранили свим својим бићем. Живели су у чардаку на Баба-Финкиној кули у Неготину. Нажалост, њих двоје нису имали потомке.

Српска хероина је пушком баратала толико добро, колико и сам Вељко. Прецизно је гађала сваку мету. Била је и добар јахач. Стана није изашла не повређена из сукоба с непријатељом. Имала је две ране на нози, једну на рамену и још једну на потиљку.

"Главу дајем, Крајину не дајем"


Миром у Букурешту Русија је дозволила Турцима да узму неке од српских градова. Међу тим градовима био је и Неготин. Инче, целокупно подручје око поменутог града је припадало Крајини. 

Међутим, херој Вељко није хтео да преда свој град озлоглашеним Туцима, па је решио да им се супростави. Иако је знао да је вешта с оружјем, најпознатији српски хајдук није желео да његова драгана буде ту, па ју је послао заједно с братом на горе поменуту аду на Дунаву.

Стана иако га је послушала и отишла, није могла мирно седети. Чим је чула да је њена љубав победила непријатеља код места Буковаче, Стана се вратила у Неготин. Не знамо да ли је Стана решила да се врати и буде са Вељком зато што је осетила да ће се ускоро нешто ружно догодити или је то урадила из сопствене страсти према борби и Вељку, али знамо да је њихова срећа трајала још неке две недеље од Станиног повратка.

Записано да је био петак у месецу јулу када је непријатељско топовско ђуле разнело једног од највећих српских хероја - Хајдук Вељка. Као и сваки пут у српској историји када погине неко велики, јавља се у предању и издаја. Тако је и овог пута кружила прича да је Вељка Петровића издао његов побратим Анастас Армаш.

Живот после Вељка


После трагичне смрти њене велике љубави - хајдук Вељка,  Стана се удала за грчког капетана Јоргаћа илити Георгакиса Николауа Олимпиоса. Знали су се још за живота хајдук Вељка, јер је био његов побратим. Предпоставља се да су се упознали у Поречу. У сојој земљи се сматра херојем, а био је и један од вођа Хетеристичког устанка. У нашој историји је остао упамћен као човек који је доста помогао вожду Карађорђу. Стана му је при упознавању наденула надимак Мали Ђурица. Имали су два сина и кћер. Стана је поред ратнице током овог брака постала и прави дипломата, а и дама. Научила је два или три страна језика.

Прво су живели у Влашкој, а након напада Турака преселили су се у Букурешт. Након избијања поменутог устанка грчки капетан се заједно са својом супругом и саборцима, њих 480, сместио у северно молдавски манастир Секу. Пошто су их Турци опколили, великим ратницима није преостало ништа друго него да са својим телима покушају да поломе туски обруч око манастира. Они су то и успели, а у том пробоју погинуло је  поред Турака и велики број хериста, а међу њима и Мали Ђурица.

Тамо далеко


После смрти друго мужа Стана се нон стоп селила да би двадесет година потом решила да оде у Грчку, јер јој Милош Обреновић није дозвољавао да се врати у отаџбину због везе са Хетеристима. Носталгија ју је често хватала на крајњем југу Балкана. "Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини у којој сам се родила, чини ми се подмладила бих се, наложила бих ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља", остале су у предању ове речи српске хероине.

Несрећа је пратила Стану и у Грчкој. Њен брак с хајдук Вељком је сматран неважећим, па јој ништа од њега није остало. Дошавши у отаџбину свог другог супруга, у слободну Грчку, нико је није одликовао нити је њеном Ђурици гроб подигао. Живела је у немаштини. Доживела је и смрт свог млађег сина Александра 1844. године.

Седам година по доласку у Атину, тачније 1849. године, преминула је. Велика несрећа је и што се не зна где је гроб српске хероине. Наиме, док јој је ћерка била жива редовно га је обилазила, међутим, после њене смрти, нико га више није обилазио. Избледели гроб Чучук Стане нико није пазио, а предпостављамо да нико од наредних генерација није ни знао, ако би поред њега прошао, да је баш ту вечна куће једне од највећих балканских ратница свих времена.






Нема коментара:

Постави коментар